Razgovarala: Ena Hodžić

Ivana Mladenović, mlada režiserka iz Srbije, diplomirala je režiju u Rumuniji 2011. na UNATC ‘’I.L. Caragiale’’. Njen zadnji film “Ugasi svjetlo” (Turn off the light) je premijerno prikazan krajem aprila na Tribeca Film Festivalu u New Yorku, u maju je uslijedilo i premijerno prikazivanje u Rumuniji, a na ovogodišnjem Sarajevo Film Festivalu nagrađen je Srcem Sarajeva za najbolji dokumentarni film.

Alexandru Mititelu, Giani Versace i Chilibar Papan izlaze iz zatvora. Paralelno pratimo njihove priče i od trenutka izlaska iz zatvora uviđamo da se radi o tri sasvim različita svijeta. Iako su radosni, njihova lica otkrivaju zbunjenost i nelagodu zbog iskoraka u pomalo zaboravljeni svijet slobode. U slučaju Gianija Versacea, čija se statusna moć ispoljava još u samoj ćeliji, gdje ga uz pjesmu cimeri uređuju za izlazak, do pretjeranog slavljeničkog dočeka cijele jedne zajednice Roma, sva nesigurnost biva prigušena tim vanjskim blještavilom. S druge strane, Papan čak oklijeva da pređe ulicu ka prijateljima koji ga dočekuju. Istina, u tome ga fizički sputava lokva koja se proteže duž ulice. Međutim, ona izaziva njegovo emotivno otvaranje, on zapravo ne zna šta bi rekao prijateljima. Iako je na slobodi, teško je osloboditi se unutrašnjih okova stečenih u zatvoru. Tako je i Alexovo postojanje uslovljeno principima naučenim u surovoj egzistencijalnoj borbi u zatvoru. Brini se samo za sebe, briga za druge je slabost i ne vodi nikuda. Film počinje konstatacijom jednog od zatvorenika: ‘’Kakav otac, takav sin’’. Svi oni imaju očeve koji su bili u zatvoru, te su i sami očekivali da će jednog dana tamo dospjeti. Prva scena postavlja okvir za iščitavanje tri priče koje slijede. Zatvor ni za jednog od protagonista ne predstavlja neuobičajeno iskustvo. Alex na kraju objašnjava, zatvor je samo jedan mnogih načina patnje u ovom svijetu. Na kraju krajeva, svi pate, na ovaj ili onaj način. Njegov ležeran pristup poziva gledaoca da pokuša razumjeti ljude čije se životne priče prikazuju pred njegovim očima. Kakva je sredina koja ih je oblikovala i koja su ih iskustva pripremila za život? Na kraju filma, Alex prati svoju trudnu djevojku na ultrazvuk. U gledaocu odjekuje izjava s početka: ‘’Kakav otac, takav sin’’.

Film ”Ugasi svjetlo” je vaš prvi dokumentarni film. Koliko je to iskustvo drugačije od vaših prijašnjih iskustava?

U školi smo radili samo usput jedan kratki dokumentarni film, bez da je posebno posvećena pažnja dokumentarnom filmu. Rade se samo kratki igrani filmovi, a bilo kakvom predavanju o tome šta sve može biti dokumentarni film, nema ni reči. Čak su i nedostatak informacije ili mozda jednostavno nezainteresovanost za dokumentarni film doveli do toga da moja pažnja i pažnja mojih kolega bude mnogo više usmerena ka igranom filmu kome svi težimo. ‘’Ugasi svetlo’’ predstavlja moju zamisao kako bi trebalo da izgleda to što se zove dokumetarni film, sve ono što volim ili ne kod filmova uopšte, pokušavajući da napravim, ne dokumentarni i ne fikciju, već jednostavno film.

Kako se kao mlada režiserka snalazite u svijetu filmske industrije? Šta vam predstavlja najveći izazov?

Još uvek mi je teško da to što ja radim nazovem industrijom. Ljudi su zainteresovani za to čime se ja bavim, ali ne u velikom broju i često im smeta što nema baš taj izgled industrije. Ljudi žele da vide lepe slike i lepo snimljene kadrove, nazivajući to umetnošću. Ne osporavaju mi zanimljive likove u filmu, ali im uvek fali neki lepo snimljeni portret. Ja mislim da film treba da bude zasnovan na harizmatičnim likovima koji nam otvaraju put u njihovu stvarnost. Za to nije toliko potrebna industrija. Znam da ljudi moraju od nečega da žive i zato se rade ko zna kakvi poslovi, ali za filmove koje ja pravim bukvalno su potrebna tri čoveka koja se razumeju. To ujedno predstavlja i izazov: pronaći način rada u maloj intimnoj grupi ljudi koja može da napravi dobar film, koji niko neće gledati kao na dobar dokumentarac ili fikciju, a koji će moći da nam omogući izraz koji mi želimo, bez uticaja industrije.

Film ”Ugasi svjetlo” govori o izazovima sa kojima se susreću Romi nakon izlaska iz zatvora. Koliko vam je bitno snimati socijalno angažirane filmove?

Upravo je jedan od izazova bio da se ne skoncentrišemo samo na socijalno angažovanu temu i da ne pokušavamo da je eksploatišemo tako da bismo na taj način zainteresovali ljude za naš film. To je tema o njihovom životu i socijalni problemi naravno postoje, ali to nije sve. U okviru te teme imamo likove, koji su stvarni, koji žive život na svoj način i ne možeš im ništa. Naravno, mogu opet da završe u zatvoru, ali da li je to zaista kazna za njih, ili život u kome već jesu? Film bi lako mogao biti jedan običan tinejdžerski film, ali u okviru te teme dobija mnogo dublje i strašnije značenje. Tako da mi nije cilj ni zanemariti socijalne probleme, samo ne verujem da to znači da je neki film dobar ili ne, ili da će me to pokrenuti da radim film. Ja jesam oduvek razmišljala o Romima, ali ne kao o socijalnim problemima koje ću sad da prikažem u filmu, nego možda i kao fascinantnu, kompletno drugačiju stvarnost koja je oduvek puna neke čudne snage.

Da li ste zadovoljni prijemom na koji je film ”Ugasi svjetlo” naišao?

Film je podelio publiku. Mišljenja su kompletno suprotna i dosad nisam primetila ni jedan polu-komentar. Ne znam da li je to zbog toga jer su likovi negativni pa je teško da se prihvati da gledaš film o negativcima ili zbog načina na koji sam uradila film, bez da prihvatim bilo kakva pravila o pravljenju dokumentarnog filma. Film nema poruku, u filmu se ne razjašnjava moje mišljenje o tome šta oni rade, pa gledaoci lako mogu pomisliti da ja podržavam takvo ponašanje. Način na koji sam uradila film se jako poklapa sa njhovim načinom života. Čak ako bi ga neki nazvali nedisciplinovanim filmom, to je zato što i oni žive bez pravila.

Da li je prijem filma u Rumunijii bio drugačiji od prijema u drugim zemljama?

U Rumuniji bi svako mogao da kaže – A, ja znam takve likove. U stvari mislim da u Evropi svi to mogu da kažu, pogotovu u istočnoj. Ljudi su mnogo više open minded pa možda neku Alexovu negativnu osobinu vide i u sebi. Uglavnom je bilo teško predstaviti surovu realnost, pogotovo u Americi. Na festivalima u Evropi dolaze ljudi koji se bave filmom. U Americi u bioskopu si mogao da vidiš sve vrste ljudi sa ulice. Mnogi su bili šokirani govoreći da deca iz Amerike ne smeju da vide taj film jer će možda pomisliti da je takvo ponašanje mojih likova prihvatljivo. Iako je bilo suprotno onome što sam ja želela, mnogi su etiketirali film kao Gipsy movie, što nije bio moj cilj, pa su onda svi bili više zainteresovani za gipsy problem u svetu, o čemu ja nemam mnogo odgovora, jer se film ne bavi problemima samo romske populacije, već o dečacima koji su se našli u takvim okolnostima i napravili surove greške. Oduvek sam mislila da se bilo ko može naći u takvoj situaciji. Ipak, jako je teško ljudima predstaviti surovu realnost.

Je li bilo teško prikupiti novac za snimanje filma i koliko je finansijska situacija uticala na sam film u konačnici?

‘’Ugasi svetlo’’ mi je bio ponuđen od strane producijske kuće ‘’Strada Film’’ u Rumuniji. Tada je to bio samo neki projekat koji je obuhvatao intervjue dečaka u zatvoru. Napisala sam zatim kompletan projekat koji je dobio malu finansijsku podršku nacionalnog rumunskog fonda. To je jedini novac koji je film dobio. Budžet je jako mali, i na kraju je zavisio i od dobrote prijatelja. Međutim, finansijska situacija nije uticala na pravljenje ovog filma. Problem, što se mene tiče, nije napraviti film, vec šta posle s njim. Mislim da ljudi koji vole film, ako znaju da je bez budžeta i sviđa im se način rada, nemaju problem da pomognu u pravljenju filma. Problem je šta posle s njim?

Zbog čega ste odabrali upravo izlazak iz zatvora kao kontekst unutar kojeg predstavljate živote Roma?

Film je o četiri dečaka od kojih su samo dvojica pripadnici romske nacionalnosti. Ja ne pričam o životu Roma, već o pojedincima koji su se našli u toj situaciji kada im je život na prekretnici i imaju novu šansu, da izaberu da li će se vratiti u zatvor ili postoji nada za nešto novo i bolje. Papan I Đani Versaće su pripadnici romske nacionalnosti. Đani je u bogatoj porodici iz koje nama izlaska, Papan je u siromašnoj iz koje i te kako ne može da pobegne. Film je o nemoći i raznim nijansama, kako je teško u životu preokrenuti nešto na bolje. Gde si se rodio i s kim živiš mnogo govori, a to se najbolje vidi kad se kao izolovani pojedinac vraćaš nečemu što je bilo tvoje.

Kako su Alexandru Mititelu, Chilibar Papan i Giani Versace reagovali kada ste im rekli da želite snimiti film o njima? Je li bilo teško uspostaviti kontakt sa njima i dobiti slobodu kretanja sa kamerom?

Ja sam upoznala Alexa na workshopu glume koji je održao reditelj Florin Serban za film When I want to wistle, I wistle. Mi smo tad zajedno otišli, ujedno da i ja vidim da li mogu da radim sa tim dečacima, da li je previše potresno za mene. On im je pokazivao filmove sa sličnim sinopsisom s kojim bi oni mogli da se poistovete. Onda su vežbali uloge koje su im bile prilično jasne. Na primer, vežbali su scenu vizite u zatvoru. Neko je glumio mamu ili druga koji dolazi u posetu, a neko od njih zatvorenika. To je i za mene bila velika škola. Dosta mi je pomoglo što se mog daljeg načina rada tiče. Shvatila sam da nikog nikada ne treba da teraš da bude nešto što nije ili što ne razume. Ne sećam se da smo imali neki poseban razgovor koji je naglasio da sad počinje snimanje. Desilo se snimanje Alexovog oslobođenja iz zatvora i sve se posle toga desilo spontano. Čak me je Đani sam zvao da ga snimam i insistirao. Svi smo se složili da film treba da bude o njihovom životu i sve je teklo jednostavno. Objasnila sam im da ne želim da filmom pokažem bilo kakvo mišljenje, govoreći im iskreno da ne mogu da oformim mišljenje o njima, da je svaki momenat sa njima drugačiji i da mi razne konfliktne misli skreću pažnju i da je zbog toga najbolje da samo snimimo film.

Jesu li pogledali film i koji su njihovi komentari?

Đani je još pre završetka tražio sav materijal. Zbog predostrožnosti zatvora nisam mogla da mu dam materijale snimljene u samom zatvoru i dobio je sve što se dešavalo u njegovoj kući do poslednjeg detalja, tako da je on znao šta će biti prikazano u filmu. Alex sad ima novi i potpuno bolji život u Italiji. Radi na recepciji hotela zajedno sa svojom mamom. Poslala sam mu film i rekao je – “Da, to ja taj život. Ludost.” Dragomir je nažalost ponovo u zatvoru, a Papan je posle snimanja filma ponovo otišao u zatvor, ali se razboleo od leukemije i umro u zatvorskoj bolnici. Na jednoj od projekcija u Bukureštu, moj najveći problem je bio kako će reagovati njegova porodica, dete i žena, znajući da nije lako jednostavno tako prikazati nečiji život u svakoj intimnosti. Njih dve su došle i odgledale film. Elena, njegova žena je jako plakala i zahvalila se što će njena ćerka imati sećanje na oca koji je voleo i ljubio. To je za mene značilo više od bilo kog komentara o filmu.

Film za cilj ima da predstavi nijanse sive u pričama koje se obično posmatraju kao crno-bijele. U tom smislu je posebno zanimljiva scena Alexove ispovijesti o hladnokrvom ubistvu svoje djevojke. Ne radi se samo o odličnom dokumentarističkom prikazu priznanja, čini se da vi zaista vjerujete u postojanje savjesti koje se Alex olako odriče. Koliko je vaša otvorenost doprinijela otvorenosti samih protagonista filma?

Možda je moja greška nekada naivnost i vera da u svemu mora postojati i druga strana priče. Jednostavno, znajući Alexa, znala samo koliko je njemu teško da prikaže svoju dobru stranu. Navika iz zatvora je da, ako si imalo mlak, ti si samo rob… brzo se gubiš, tako da je za njih najveća greška da pokažu suze. Nisam želela da ga nateram da mi pokaže suze ili koliko ga pogađa to što mu se desilo. I istina je da je njemu teško zbog toga i da je dalji tok njegovog života pod jakim uticajem tog dešavanja u stanu te mlade devojke do čijeg je ubistva došlo. Ali on je tad imao samo 13 godina. Često me je strah i u stanju sam da zamislim bilo koga u groznim situacijama. Nisam mogla drukčije sem da probam da ih razumem. To su ipak dečaci iz nekih strašnih priča, a moje postavljanje u toj priči da ih ne osuđujem mi je jedino normalno. Moja realnost nikada neće biti jednaka njihovom načinu života i odrastanja…

Koliko ste vremena proveli sa njima? Kako ste uspjeli da ih dovedete u stanje da se emocionalno otvore, a da pritom kamera ostane gotovo neprimjetna?

Pored tog workshopa mi smo prvih mesec dana proveli bez da stalno snimamo. Njihovo navikavanje na kameru se desilo postepeno. Malo smo snimali, ali smo i malo igrali bilijar, malo izlazili. Ja ne verujem da kad praviš dokumentarac treba samo da snimaš i snimaš u svakom momentu. Mnogo je bitno da i provedeš vremena sa tim ljudima i zaista vidiš šta je to sa njima. Onda sve ide postepeno. Ne postoji obrazac za to kako da dovedeš ljude u stanje da ti se otvore, ili ga bar ja ne znam. To se jednostavno desi ili ne. Tako i odabereš ljude koje ćeš da snimaš, ako zaista želiš da otvoriš njihovu priču, koja može biti zajednička mnogim ljudima i koju ljudi pokušaju da razumeju koliko god je ona strašna. Pored toga, film je snimljen sa Luchianom Ciobanuom s kojim sam radila čitave četiri godine na školskim filmovima i koji me jako dobro poznaje, i koji je jako dobro znao šta hoću i kako želim da film izgleda, tako da je to pojednostavilo celu priču i pomoglo mi je da sa lakoćom snimim ovaj film.

Zbog čega se film u jednom trenutku u potpunosti okreće Alexu, a pritom zanemaruje započete priče ostale dvojice? Je li ta odluka posljedica neke vanjske okolnosti?

Đani Versaće i Papan su ljudi koje uglavnom možes da sretneš u zatvoru, i ne zbog toga što su romske pripadnosti već zbog činjenice da porodica jako utiče na tvoj život i kako će on da se dalje odvija. Oni su kao obrasci za tu socijalno angažovanu temu. Oni pomažu da se priča bolje razume i oni svi upotpunjuju Alexov lik. Ali ono što čini Alexa glavnim likom je upravo taj znak pitanja. Zašto se sve događa onako kako se događa? Alex je jedini koji je u meni budio takvo pitanje. Mogla sam da razumem zašto Đani nikada neće moći ništa da uradi mimo svoje porpdice… kao i Papan, kome je pola porodice bilo gluvonemo i sve se svodilo na to da nemaju od čega da žive. Ja ne opravdavam način života, ali pokušavam da ga razumem i kao takvog ga prikažem. Dok Alex… On je priča za sebe koja nema kraja, koja počinje onog momenta kada mu se desilo, dok još nije imao ni ličnu kartu, da greškom ili ne, ubije, kako on kaže, svoju devojku.

Imate li neki novi projekat u planu?

Završila sam post-produkciju novog kratkometražnog filma koji se zove ”If 6 was 9”. Reč je o grupi mladih filmskih studenata koji pokušavaju da snime film o ekscentričnom umetniku. Stvarnost ili fikcija postaće i glavna tema moja sledeća dva projekta koja su u pretprodukciji. Reč je o filmovima ”Jurnal of a seducer” i ”Blue flower”.