Razgovarao: Anes Osmić

22. april 2013., 13 časova (bez minuta mog bezobzirnog kašnjenja) Bojan Krivokapić nema povredu glave, ali se još uvijek pitam zašto je pristao na ovaj razgovor. Nema nikakvu povredu (vidljivu barem na prvu), vjerovatno se i on pita. No, sada se već ne odustaje. Upoznali smo se na Filozofskom fakultetu. Došao je na jedne naše vježbe, kao gost Rezidencijalnog programa za pisce i književne prevoditelje u Sarajevu (Mreža Traduki i PEN Centar u BiH), i student književnosti u meni osjeti se istinski lijepo i ponosno. Taj razgovor bio je povod da pročitam njegovu prvu knjigu, a pročitana knjiga razlog da ga i Tebi predstavim. Kako samo obožavam pisati patetične uvode i hvalospjeve o sagovorniku. Kako predstaviti Bojana Krivokapića? Kao mladića koji se upisao u balkanski haоs i taj haоs se upisao u njega? Kao potpuno angažiranog pisca, stava da je pisanje politički čin? Kao čovjeka koji ističe da je bitno remetiti postojeće sisteme, te imati odgovornosti za vlastiti život…? Kao kulturnog aktivistu koji se najradije bavi Tekstom ističući da je važno primećivati stvari…? Kao Bojana koji je svestan da se ne može u potpunosti izmaći sistemu, ali nas podseća da možemo graditi svoj univerzum pored postojećeg…? Kao diplomiranog komparativistu, ad acta studije roda…? Kao preispitivača vlastitosti u antropološkom teatru…? Sve je to tako polovično, istrošeno i šturo. Kao što Bojan bježi od patetizacije, ja bježim od banalizacije. Jednostavno ćemo početi s nekim pitanjem, a Bojanovi odgovori će, ne sumnjam, naći načina da ostvare komunikaciju s Tobom, pokrenu i djeluju na Tebe, te znače i izvan okvira našeg razgovora.

Umjesto biografije na kraju tvoje knjige Trči Lilit, zapinju demoni nalazi se zanimljiva sintagma aktivista u kulturi. Šta znači danas biti aktivista u kulturi?

Nastojim da u kulturi delujem na način koji nije toliko zvaničan, mejnstrim, a nisam na državnom budžetu, pa onda nisam zaposleni kulturni radnik, već sam negde s onu stranu. Dakle, to su nevladine organizacije, projekti kratkog roka, kratkog i malo dužeg daha, honorarni i poluhonorarni, a opet to radim kontinuirano, godinama, pa kada se predstavljam onda kažem aktivista u kulturi. Mada, nisam od onih što idu po cesti i nose transparente, to mi sve češće ide na živce, ali mislim da baš to nepristajanje da postaneš deo neke institucije i probaš da radiš mimo kulturno-obrazovne ustanove, danas jeste aktivizam. Pogotovo kada je zvanična kultura toliko problematična, opasna. Polje gde živimo stalno se perpetuira preko kulture koja je zapravo matrica nacionalizma. To polje је podeljenost, podržavanje nacionalnih identiteta, verskih, traženje korena, kostiju, prebrojavanje krvnih zrnaca. To sve preko zvanične kulture ide lako i uspešno. Zato mislim da je važno praviti nešto kontra tome. Mada, ljudi često misle da je aktivizam samo ako ideš na ulicu, jaučeš, imaš jaku parolu. Može i to, ali nije samo to. Postoji i nešto što je opet mimo mejnstrim aktivizma – tihi aktivizam, gde ti sa strane zaista aktivistički radiš, ali nisi u prvom planu. Tu si negde, mimo, ali si tu. I jesi radnik, svakako.

Na zadnjim stranicama objavljene knjige, umjesto biografije, nalazi se, također, podatak da si se bavio i glumom. Šta je trenutno na tom polju?

Bavio sam se glumom na nekonvencionalan način. Dakle, nisu to bili klasični časovi glume s namjerom da jednog dana upišem Akademiju, niti da budem pozorišni ili filmski glumac. Bio sam dugo godina, i još uvek sam, deo Kamernog pozorišta muzike Ogledalo u Novom Sadu, sada više ne kao scenski izvođač, već kao prijatelj i kao dramaturg. Kad sam upisao studije očekivao sam mnogo, ubrzo sam se razočarao shvativši da to nema nikakvog smisla, ta komparativna književnost i način na koji se radi. Onda sam nekako slučajno čuo poziv: osobe sa motornim invaliditetom i osobe bez invalididiteta, teatar, preispitivanje ovih i onih pitanja. Prvi put sam čuo za to, ništa mi nije bilo jasno, da li su to časovi glume, ako nisu – šta je to onda. Dakle, zanimalo me je o čemu se tu radi. Odem na prvu pozorišnu radionicu, i dalje mi ništa ne bude jasno. Bilo je drugačije, nije bio princip “ajde sad audicija, ajde nauči tekst, ajde ovo, ajde ono“ – već je rad bio na principima antroploškog teatra, gde svako zapravo donosi nešto svoje u taj prostor, događa se istraživanje, razmena, iznenađujući trenuci, nepredvidljivi, čarobni – i to jeste, zapravo, pozorišna umetnost, nema ponavljanja, nema rutine. Ovakav teatar je bio nešto sasvim drugačije od onog što sam do tad znao, onog o kojem su nam govorili u školi, vodili nas na dosadne predstave u kojima glumci i glumice histerišu do iznemoglosti, viču, plaču, ržu, tresu se…one vrste kazališta za koju se očekuje da moraš da se središ, okupaš se, očešljaš, odabereš posebnu garderobu, svila i kadifa, plješćeš, pa vidiš neku poznatu facu, i na kraju izađeš bez ikakvog utiska, bez ikakvog pitanja. Ovo je bilo nešto sasvim drugačije. Tražilo je preisipitivanje samog sebe, kopanje po sebi, ali i istraživanje odnosa čovek-okruženje, tekst-kontekst. A to nije lako. Bilo je dosta nelagode u svemu tome. Međutim, da nije bilo Kamernog pozorišta muzike Ogledalo, ili bih napustio studije shvativši da sam nemoćan da se izborim sa tolikim nacionalizmom, ili bih se prosto zastupio, prihvatio tu matricu i postao poslušni činovnik u nekoj biblioteci ili školi, i prestao da mislim. Jer u obrazovnom sistemu te uče baš to: samo nemoj da misliš. Ćuti, povinuj se i prihvati. I većina to prihvati.

Kasnije sam shvatio da nemam ambicije da ostajem u teatru kao scenski izvođač. Sve me je više počinjao zanimati tekst. Izlazio sam iz onog što je scenski izvođač i prelazio u nešto što je onaj koji piše tekst, istražuje tekst, nešto kao nekonvencionalni dramaturg.

Malo sarajevo unutar velikog Sarajeva

Živio si i studirao u Sarajevu, tako da možeš uporediti kulturni aktivizam Sarajeva i Novog Sada. Pored toga, postoji li povezanost između ova dva grada i radili se na tome?

Navodno se radi na tom povezivanju, ne znam. Došao sam u Sarajevo prvi put 2008. godine. Bila je to prva postjugoslovenska Mirovna akademija u julu mesecu. Tada sam bio fasciniran gradom. Kasnije sam shvatio da sam bio fasciniran tim konkretnim programom i ljudima. Obuzela me je euforija, trans, prestajao sam da mislim, odbijao da čujem i vidim. Bio sam potopljen u sliku koju sam sam stvorio, verovao sam u to. A to je imalo jako malo veze sa stvarnim kontekstom, odnosno gradom. Sad Sarajevo vidim, čujem i osećam potpuno drugačije. Volim to malo sarajevo unutar velikog Sarajeva, malo i drugačije. Ovo veliko ne odvajam od drugih gradova u kojima bujaju nacionalizmi, kultura nasilja, isključivanje svih koji su drugi i drugačiji od ovih glavnih, moćnih. Ali, to malo sarajevo vredi, i njemu se vredi vraćati.

Što se tiče povezivanja, kao što sam rekao, navodno se radi na tome, povezuju se neki ljudi i neke inicijative. Ali to je jako malo, daleko od dovoljnog. Jer, suštinske povezanosti nema. Radi se o jednoj manjini ljudi koji se kreću. Oni uglavnom pripadaju nevladinom sektoru ili nekoj vrstoj kulturnih radnika ili aktivista. Ali većina nije povezana. Većina je suštinski rastavljena. Navodno je nekad bila sastavljena, tako kažu, ne znam. Dakle, onaj veliki ostatak ljudi se ne povezuje. Mislim da će generacijama koje pristižu u Novom Sadu Sarajevo biti mentalno dalje nego Singapur. Sarajevo se ne spominje u Novom Sadu. Ne zna se. Nemaju pojma. Znaju da je Sarajevo negde u Bosni, da tu žive neki Bosanci, jedu neke ćevape, da su muslimani i da imaju džamije. To je slika o Sarajevu. I neko zna da je bio neki rat. Sarajevo je jedno veliko ćutanje. Tako se udaljavanje samo nastavlja. Jako malo ljudi se povezuje. Mada je opet ova manjina, gde se i mi krećemo, izgradila, da tako kažem, neki kulturni prostor nove Јugoslavije. Znam da je opasno ovo što sam rekao, sad mogu da mi zalepe pljusku jugonostalgije, ali nije, to nije nostalgija. Taj se prostor izdigao negde. On je sad širi od granica države, što daje neku nadu za budućnost. Ali ponavljam, to je ipak manjina. Manjina koja je uvek na margini, koja kopa, ruje iznutra, uznemirava. Nekad mi se čini da se možemo prebrojati na prste, ali dobro je. Jedan po jedan i to je veliki napredak. Jer, države su nam grozne, politike su im istrebljujuće, razjedinjujuće, nepomirujuće. Od države uopšte i ne treba očekivati da radi na pomirenju. Iluzija je da će država nešto srediti, poboljšati. Ona je nužno zlo i što manje dobrog od države očekuješ, to lakše prihvatiš život.

Sudbina tvog rukopisa Trči Lilit, zapinju demoni je izuzetno zanimljiva. Kako je tekao taj proces od slanja rukopisa na konkurs do dobijanja kartonskih kutija s objavljenom knjigom?

Sudbina – kakva opasna reč. Rukopis sam koncipirao kao poetsko-prozni omnibus, nešto što je malo drugačija forma od uobičajenog, žanrovski jasno definisanog. Bilo je tu i poezije, i proze, i dokumentarnih fragmenata. Pisan je današnjim standardima bosanskim, hrvatskim, srpskim, crnogorskim. Onda su mi neke izdavačke kuće u Beogradu i Zagrebu rekle da je rukopis malo nezgodan, zato što ne može da se smesti. Ajde što je žanrovski drugačiji, to je i zanimljivo čak. No, on jezički nije čist. Mora negde jezički da sedne da bi išao dalje. Ja sam im rekao da ne mora, kad nije žanrovski, zašto mora jezički. Valjda je to širina i bogatstvo jezika koji baštinimo, delimo i živimo, i koji menjamo. Ali to kulturnim i jezičkim politikama uopšte ne odgovara, kao ni izdavačkim, jer moraš da opravdaš ime i prezime koje kao pripada jednoj državi i onda moraš na zvaničnom jeziku te zemlje i da pišeš. Iz Beograda sam dobio komentar da pokušam u Zagrebu, iz Zagreba je bio odgovor da pokušam u Beogradu; ali – mora jezički biti čisto. Ostajala mi je opcija ili da sam platim nekad to objavljivanje ili da knjiga ne izađe.

Strah od posrbljavanja knjige

Ali, vidim jednog dana, Narodna biblioteka Kikinda raspisala konkurs za rukopis autora do trideset godina koji nema objavljenu knjigu. Jedan od kriterija je da to mora biti proza. Da onda ne bih samog sebe u startu isključio, izbacim poetske delove. Pošaljem i nadam se, jer – uvek se nadaš kad pošalješ. Prolazi vreme, oni ništa ne javljaju. Odem u Pančevo na Bijenale umetnosti. Performans, učestvuju razni, i Milica Tomić, koja je na kraju izvukla celu stvar, jer ima jasan koncept, jer zna šta i zašto radi, a ovi oko nje, bruje i štekću, sitne ljubomore i malograđanština umetničko-teorijske scene u pokušaju. Performans će trajati dugo, satima. Ulazimo u dvoranu, taman što sam seo, vidim poziv. Nemam pojma ko je. Kaže, Biblioteka Kikinda. I saopšte mi tada da sam njihov laureat. Zahvalim se i kažem da počinje performans i da moram prekinuti razgovor. Oni govore, žiri bi nešto da Vam kaže, ja odgovaram da počinje performans, da moram isključiti telefon i spuštam slušalicu. Kasnije mi sve to bude smešno, bio sam čak i bezobrazan, nadmen. Onda jedva izdržim tih osam sati. Sve je bilo nekako nadrealno taj dan, to uzbuđenje, jer ipak ti znači, ipak je to tvoja prva knjiga. Pisao si, radio. Neko je to prepoznao. I sad ideš dalje.

Onda kreće veliki strah da mi slučajno ne posrbe knjigu, da je ne poćiriliče. Otkud znam, dešava se. U Novom Sadu, to svima govorim, menjaju table s višejezičnim natpisima na ćirilićne, samo ćirilične, pa autobusi, odjednom je sve ćirilica, ćirilica i pravoslavlje. I kažem, ako mi poćiriliče knjigu, ja je neću prihvatiti. Čak sam ih to i pitao, ali naišao sam na dobronamerne, profesionalne ljude i u tom smislu je saradnja s njima bila uredu.

Kako su oni shvatili miješanje današnjih standarda?

Ne znam kako su to shvatili. Važno je da mi nisu dirali tekst, da su ga prihvatili takvog kakav jeste, da mu nisu podmetnuli nogu, već mu dali vetar u leđa da ide dalje. Još da imaju bar nekakvu, a ne nikakvu distribuciju, bilo bi sjajno. Ovako, distribucija zavisi od mene i nekih dragih i pametnih ljudi diljem regiona. I ona ide, knjiga putuje, dolazi u različite krajeve i komunicira sa različitim kontekstima.

Shvatili su to samo kao srpski jezik?

Nisu oni mnogo forisirali tu priču o jeziku, kao nećemo se sada baviti time. Ali čim nešto guramo pod tepih, to nešto znači. I naravno da znači kad menjaš table, kad imaš demonstracije protiv ovog ili onog jezika, pisma. Tu nije nešto kako treba. Nekima je to bilo pomalo čudno. Možda nisu ni shvatili zašto toliko insistiram na tome u jednoj Vojvodini, Kikindi. Jer, i dalje je na snazi priča o multi-kulti Vojvodini. Samo što je stvarnost malo drugačija.

Kao, šta se ti sad baviš time, a sve je to isti jezik. Simpatično je kako su lokalne novine na ćirlici napisale da je skandalozno što javno govorim protiv ćirilice. Oni su to tako shvatili. Ja sam rekao da nemam ništa protiv ćirilice. Neću uopšte da se bavim pismom na tom nivou. Međutim, pismo ima veliko simboličko značenje. Ne pristajem da učestvujem u sveopštoj ćirilizaciji Novog Sada i Vojvodine. Ne podržavam čišćenja jednih jezika od drugih, jer su to jezički fašizmi.

Zbog toga nema ćirilice u tvojoj knjizi?

U kontekstu gde provodim najviše vremena, sve se ćiriliči. I jednostavno, ne želim da budem deo toga. Zagovaram ideju da ne zaboravimo da se može reći i nedelja i nedjelja i tjedan, da se može reći izvolite i bujrum, itd. Da to nije nikakvo prljanje, nego bogaćenje. U našoj kulturi se uporno guraju i furaju jednonacionalne, jednoobrazne, jednoreligijske politike, a ljudi uporno ćute, ne reaguju. Videćemo gde će nas to odvesti. Ali treba pružati otpor, tihi aktivizam ili neki glasniji, razmišljati o stvarima koje te okružuju, pokušavati da ih razumeš i jasno davati do znanja da ne prihvataš sve te fašizme koji te okružuju i pokušavaju da te izbrišu.

Da li je korištenje aktuelnih standarda u tvojoj knjizi pokušaj neke obnove svejugoslovenstva, makar kroz jezik. Zbog čega si onda u tome ignorirao ćirilicu?

To je zanimljivo pitanje. Nisam o tome razmišljao na taj način. Već sam rekao zašto nema ćirilice, kod mene je nema, jer je svuda oko mene toliko ima. Da najviše vremena provodim u nekoj drugoj sredini, verovatno bi bilo drugačije. Uvek treba toj većini malo prstom u oko. Da pokažeš da si tu, da može i drugačije. Videćemo šta će se dešavati dalje, kuda sve ovo ide. Sve se menja, ali nažalost, sve češće nagore. A što se tiče svejugoslovenskog, od malena razmišljam o tom zajedničkom kulturnom prostoru koji je i sretan i tužan, i opasan i čaroban, putujem, krećem se, menjam kontekste, puštam različitim kontekstima da se upisuju u mene, da se menjam, čitam na jezicima koji su danas različiti standardi nekadašnjeg standarda, i drago mi je što sve to razumem. Odabir jezika je svestan politički čin i on uvek nešto znači.

Pripadam postjugoslovenskoj, rasparčanoj generaciji i zanimljivo mi je i važno da ne pristajem samo na jedno, na servirano. Odbijanjem da prihvatiš servirano i nametnuto, ti onda malo remetiš sredinu u kojoj živiš, i sredinu u koju si došao da studiraš, i sredinu koja ima najlepše more. I to je sjajno. A većini, kao, nije jasno. Većina to ne voli. Većini to smeta. Jer, većini je lakše da prihvati nacionalistički koncept, jer im je tako sve posloženo i jednostavno. Onda ne moraju da misle.

Žiri je tvoj rukopis ocijenio da je na ivici angažmana. Kako to komentiraš, s obzirom na tvoj stav da je pisanje svjestan politički čin, tj. angažman?

Od sintagme ivica angažmana mi se svaki put sloši. Pisanje jeste politički čin, prvo odluka, pa čin. Biraš o čemu ćeš da progovoriš, da s nekim ostvariš komunikaciju preko teksta. To sve jeste angažovano. Ne mora to da bude politički pamflet, niti politička parola da bi bilo anažovano. Samim izborom jezika, načina, tema, motiva, detalja – to jeste angažovano. Književna kritika se, izgleda, toliko plaši sintagme angažovana književnost. Valjda misle, to odmah nije dobro, nije dovoljno umetnički, problematično je. Mislim da je to zato što ne razumeju šta je političko. Ja bih rekao da baš pišem angažovano. Pao sam s te ivice, da, u angažovanom sam, pa šta. Najviše se plašim tih kao neangažovanih, jer su oni zapravo nastavljači opasnih tradicija, mrtve drage, vina, nebesa, prebrojavanja kostiju, grobova. A kao nisu angažovani, nego šta su. Idu vekovima unazad i preobrajavaju kosti, traže korenje, poreklo, uvek traže neprijatelja, a to je danas itekako in.

Malo je nas po modelu Lilit, ljudi koji udaraju kontru postojećem

Neobičan je i naziv knjige pripovjedaka Trči Lilit, zapinju demoni. Još je neobičniji podatak da se rijetko u javnom diskursu Lilit uopće i pominje, a kamoli obrađuje. S kojom namjerom ovakav naziv i s obzirom na naš karakter da li smo mi njena djeca ili…?

Nemam pojma čija smo deca. Meni je Lilit vrlo zanimljiva. Malo sam i čitao o njoj. Šta se dakle događa? Ona koja kaže ne, ona koja radi kontru. Bila mi je prosto zanimljiva ta priča oko Lilit ili Lamije. A sam stih Trči Lilit, zapinju demoni je nastao je u igri s Jelenom Anđelovski.

Kada je trebalo da koncipiram rukopis i pošaljem ga, htio sam da to bude drugačije i zanimljivo. Razmišljao sam koji naslov da stavim, hteo sam da bude neobičan, drugačiji. I odlučio da to baš bude Trči Lilit, zapinju demoni. Taj stih je dinamičan, nejasan. Urednik mi je rekao, može taj naslov, ali ljudi možda to neće razumeti. Ja kažem, ljudi nisu glupi, ne moraju da budu, svaka druga kuća ima internet, pa nek kliknu i saznaju. Taj naslov samo je deo kontre davanju uobičajenih naslova, pamtljivih.

Jako malo je onih po modelu Lilit i malo je onih koji kažu i deluju kontra. Većina je u moru potopljenih. U vodi su duboko, niti vide, niti čuju.

Tu dolazimo do priče o podobnosti koja je glavna karakteristika većine danas. Mnogo je ispred nečije kompetencije, znanja, kvaliteta, rada. Kako prolaze ljudi koji udaraju kontru?

Svi te uče da budeš podoban. Tako je lakše. Neko je za tebe već prohodao te puteve, tvoje je samo da pratiš stazu. Ja mislim da je bezveze živeti samo po nekim utrtim putevima, igrajući već proverene igre, uvek ići na provereno. Zanimljivije je to ne prihvatiti. To je naravno teže. To je rizik, ali budiš se i ležeš s drugačijim životom, životom na koji utičeš, koji menjaš. Ceo naš sistem, sistem oko nas, onaj koji nas kreira, svodi se i svodi te na model podobnosti. Sistem koji čine obrazovne ustanove, mediji, i drugi – pravi armiju nemislećih, onih koji zapravo podržavaju i održavaju kulturu nasilja i isključivanja. Prvo te obeleže, pa te prokažu, pa te isključe. Ne daju ti da mrdneš. To je i ono kada ti kod kuće govore da budeš fin, da budeš vaspitan, a to znači da ćutiš, da se ne mešaš previše, da se ne uplićeš, da popuštaš, da prihvataš hijerarhiju, kulturu autoriteta, patrijarhalnu kulturu velikog oca, velikog muškog, nametnute rodne uloge i odnose. Nije to ni tako jednostavno kako se čini. Prihvataš zapravo jedan ogroman mehanizam koji izbacuje nepodobne i vodi do fašizama kojim se ubijaju ljudi i druga bića, poput pasa lutalica i mačaka. Često pomislim, dobro je što nemam veću političku moć, jer plašim se svoje krativnosti u osmišljavanju kazne za one koji se iživljavaju na biću slabijem od sebe. Možda je dobro što sam tu na margini.

Eto, Novi Sad je tako blagonaklon prema trovanju mačaka i pasa. Odjednom, gomila mrtvih životinja, i počinju da kolaju glasine da to rade neki ludaci. A to, zapravo, radi gradska čistoća koja čisti grad i paralelno uz to truje životinje koje su na ulici. Dakle, to radi gradska vlast, oni koji imaju najveću političku moć. Onda, jedan dan na ulici gotovo da nema prosjaka. Očistili ulice i od prosjaka, pa oprali šmrkom. I dobijamo čist grad, opran od životinja lutalica, prosjaka i svih koji su drugačiji, koji na neki način smetaju toj slici jednog, jedinstvenog i čistog. A šta je to nego fašizam?

Pitamo se koga taj sistem neće da istrebi. Neće one kojima je jasno kojoj veri ili naciji pripadaju, to pre svega, a pripadaju većini, pripadaju jačima. A antinacionalista, ateista, čovek druge nacije i vere od ovih glavnih, čovek koji ne želi da se smesti u jedne, druge, treće, pete – takvi nisu pogodni, pa mogu biti istrebljeni, jer smetaju. Počinje se od najslabijih. Uvek se počinje od najslabijih. I užasno je strašno što to ljudi ne primećuju. Ili primećuju, ali se prave da ne vide, da ne znaju. Menjanjem tabli, menjanjem natpisa, brisanjem jezika i pisma – šalje se jasna politička poruka. Moraš da prepoznaš tu poruku da bi znao gde živiš. Ako to ne prepoznaješ, jedan dan će i tebe staviti u neku maricu i počastiti otrovnim sendvičem, jer te neko prepoznao kao nepodobnog.

Zbog čega ljudi uvijek osjećaju toliki strah da se pobune protiv cijelog tog mehanizma, zašto nimalo ne urušavaju sistem koji ih uporno terorizira na razne načine? Šta ih to sprječava?

Mnogo je lakše kada ne misliš. Kada se ne usuđuješ da počneš promišljati. Onda si u lagodnoj poziciji. Prazne glave. Nema nelagode, nema rizika, nema straha, niko te neće prepoznati. Ako imaš i gram pameti, onda vidiš šta se dešava oko tebe. A kad vidiš, kad prepoznaš, onda ti nije lako, onda treba reagovati.

O kulturi nasilja, rodnim ulogama, propitivanju moći, razrobljavanju Autoriteta

Upravo govorim o ljudima kojima je sve jasno, sve vide, sve znaju, a opet ništa ne rade.

To je važno pitanje. Kad bi reagovala jedna osoba, pa druga, pa peta, deseta – bilo bi super. Međutim, to se dešava retko. Ljudi kad osete da su zagrebali previše i kad počnu da kapiraju stvari oko sebe, stanu i kažu blaženo neznanje, što manje znam lakše mi je. I tu stanu. Ne smeju dalje, ne žele dalje.

Neki posustaju, jer očekuju velike promene, epohalne promene, a promena je i kad vidiš da neko nekog maltretira na ulici, pa ti pomogneš toj osobi koja je maltretirana. Promena je i kada muž premlaćuje ženu i decu, a ti tu reaguješ, umesto da se praviš lud i da ignorišeš. Ili kada nahraniš ili izlečiš životinju s ulice. Poenta je da reaguješ. I da imaš dobru nameru. To je danas dragoceno. A ljudi misle da je to malo, ali nije. Jedno po jedno i dovodi do promene.

Uvek dođeš do onog što deluje kao kliše, kao opšte mesto, podrazumevana stvar, ali kada spasiš jedno živo biće, to je velika stvar. Ako si za ceo život uradio samo to jedno, eto, tvoj život je imao nekakvog smisla. Nisi ga samo odživeo, odradio. Ali odgajani smo u patrijarhalnoj, muškocentričnoj, heteronormativnoj kulturi, gde se nasilje smatra normalnim i sukladnim ulozi koju imaš. Rađanjem kao muškarac ili žena određena ti je društvena uloga. Muško nasilje prema ženama toleriralo se i još uvek se tolerira kao deo kulture. Normalno je i dalje da muškarac samo zato jer je muškarac i jer mu se može, psihički i fizički zlostavlja svoju prodicu. To je deo društvene normativnosti. I kada želiš da reaguješ, smatra te se budalom, poremećenim. Šta sad ti tu hoćeš da menjaš, zašto kritikuješ, pusti. Važno je i tako formiran porodični model, nukleus-model razbijati, to: mama, tata, dvoje dece. Nije samo to, može i drugačije, jer jeste drugačije. Stiže novo vreme, novi modeli. Ne bi smelo da bude više te priče o ognjištu, jasno određenim rodnim ulogama, jasnim odnosima. Živimo u vremenu u kojem bismo morali da prihvatimo da ima različitih modela i da nema tu najboljeg. Treba raditi na razdrobljavanju autoriteta, kopati, podrivati tu matricu. Treba već početi kod kuće s propitivanjem tih odnosa, jer se propitivanjem odnosa zapravo propituju pozicije moći. Sve oko nas je pitanje političke moći, pitanje pozicija koje određuju kako ko deluje, šta može, šta jeste, šta nije. Zanima me šta se desi kad tu počne da se čačka, da se menja. Šta se događa kad počnemo preispitivati hijerarhiju, te odlučimo da ne moramo slepo verovati u hijerarhiju kao u svetu kravu. Eto, na primer, onda, više ne bi bilo crkava i džamija kakvim su one danas. Postojali bi kulturni spomenici, ali religija ne bi smela da se meša u svakodnevni život kako to danas čini, u politku obrazovanja. Nema više veronauke u školama, može biti samo kultura religija kao izborni predmet. Ogroman je to projekat. Navijam za to. Ali ne znam da li će za vreme naših života biti ostvaren. Iskreno, ne vidim kako se možemo izvući iz kulture nasilja u kojoj se vrtimo. Pre bismo se pobili, nego seli i dogovorili se.

Jedna od tvojih centralnih tema pisanja jeste bezdomnost, pitanje pripadnosti, pripadanja, osjećaja biti doma. Šta nas to na kraju povezuje i daje nam osjećaj pripadnosti?

O ovoj temi počeo sam da razmišljam čitajući Danila Kiša i Dubravku Ugrešić. Ideja o bezdomnosti je politički vrlo važna. Ne mislim da nas teritorija može udomiti. Možemo biti naučeni da nas je tradicija, teritorijalna kultura udomila. Međutim, ne. Stvar imanja ili nemanja doma je, također, politička odluka. Šta ćeš ti da prihvatiš. Važno je ne pristajati na koncept doma kakav nam servira sistem. Koncept doma kao nečeg duboko ukorenjenog u tradiciju, zemlju, u kosti, u krv i tlo. Bitno je tu raskrstiti, bitno je to odbiti. U mom pisanju nema nekog doma kao uporišta. Stalno se menjaju konteksti. Mislim da proza koju pišem ne može tako lako da se udomi. Ona ne pripada samo tom gradu ili samo tom mestu. Ona izmiče, ide dalje, odlazi i vraća se, ne zaustavlja se. Ideja imanja doma je u kretanju. Dom igrađuješ ceo život sa ljudima i situacijama. Dom je fleksibilna kategorija.

U svom pisanju vješto izbjegavaš patos i patetiziranje. U čemu se ogleda takav program (uvjetno rečeno) tvog pisanja?

Po prirodi sam veoma emotivan čovek, ali za tekst je opasna euforičnost, a pogotovo taj patos, to cmizdrenje i ta histerija. Kada ti prorade emocije, prestaješ da misliš dok čitaš tekst. Tekst kad ga osećaš deluje trenutno, odradi jednu vrstu katarze, isplačeš se, baciš tu knjigu negde i to je kraj. I to je takođe bitno, ali nije poenta u trenutnom. Književnost treba drugačije da utiče na tebe. U nekim delovima svoje knjige sam i sam padao u taj patos. To je ljudska stvar. Patos je zavodljiva kategorija. Tu si betoniran. Onda on ima veze i s pozicijom žrtve. U savremenoj postjugoslovenskoj književnosti toga ima koliko hoćeš. Mnogo je pisaca, ne samo muških, koji pišu iz pozicije žrtve i podržavaju tu poziciju kroz svoju književnost. To je veoma opasno. Od te pozicije ne možeš da se makneš, toneš sve dublje.

Naravno, stalno je oko nas neko nasilje. Ali tu treba povući distancu. Koliko god to bilo strašno, treba nastupati iz pozicije koja nije pozicija žrtve. Ako uspem u daljem pisanju da ostanem podalje od patosa, to će biti uspeh. A čitoaci reaguju lako na patos. Knjiga se stavlja na grudi, pa se plače, uzdiše, jadikuje, ali ništa dalje od toga. Književnost je i emotivna i racionalna u isto vreme, naravno, ali ona treba da nam pomogne da mislimo dalje. Patos te drži trenutno, i kad to prođe, ne dobijaš ništa dalje. Književnost treba da te tera da misliš i rušiš svoje koncepte, da shvataš da je sve promenljivo, da je sve kretanje, da sve ide dalje, da se vraća, da se ne zaustavlja. U takvu književnost verujem.

Fotografije: Bojan Krivokapić i Radio Sarajevo