Неписменост свуда око нас

Пише: Мирза Софтић

Некад давно, док је наш сајт још био у пробној фази, наша новинарка Слађана Голијанин је написала текст о називима објеката у Сарајеву, гдје је проблематизирала “неписменост” коју можемо видјети на сваком кораку у нашем главном граду. Који су узроци за то, можемо нагађати, и свако углавном има другачије мишљење о том питању. Да ли су то лоше школе, лоши медији или нешто треће, тешко да ћемо се увјерити без неке озбиљније анализе. Оно што је сигурно је чињеница да нико или мало ко ради на описмењавању нашег народа, било да се ради о елементарној писмености или о мало ширем образовању. Често ћемо у медијима видјети небулозе свакаквих врста, а медији и не могу бити бољи од факултета који образује њихов кадар, Факултета политичких наука у Сарајеву, са којег излазе разни полуписмени новинари који чак не знају ни основна правила попут писања рефлекса јата, једначења по звучности и мјесту творбе, те других једноставних ствари, научених још у основној школи. Иако већ на првој години студенти новинарства имају прилично тежак испит из матерњег језика, многи од њих се, након што десетак пута изађу на испит, успију некако провући до друге године гдје их чекају још Стилистика и Култура комуницирања, а та два предмета обично не буду ни близу нивоа на ком би требало да буду. Искуство са овог сајта ми такође говори да уствари најбољи новинари и најписменији студенти долазе са Филозофског факултета, што је у неку руку и охрабрујуће, јер су они ти који ће се бавити едукацијом млађих нараштаја, али је, с друге стране, то и једна веома забрињавајућа чињеница, јер се и кроз незнање ових осталих осјећа деградација и срозавање новинарске професије. Ко ће у будућности читати и писати књиге и научне радове, те ко ће се бавити лекторисањем, велико је питање, јер данас све више и више високообразованих људи не могу саставити озбиљну реченицу без да негдје погријеше. То обично правдају чињеницом да “журе”, да “на интернету не пазе како пишу” и сл., а буквално се деси да увијек погријеше на истим мјестима. Остаје нејасно како је могуће да баш увијек гријеше у негацији глагола, па ју напишу заједно, како баш никад не знају гдје треба велико слово, а гдје не, а како вријеме пролази, примјећујем да је међу мојим пријатељима и познаницима, све мање и мање оних у чијој реченици нећете наћи грешку. Једноставно, некако ми изгледа да смо модерну технологију употријебили наопако, те да смо умјесто да проширимо своја знања, продубили наше незнање, задржавајући се на сајтовима на којима можемо пронаћи “ексклузиву”, турбо фолк и голе жене.

15

Тим поводом обавио сам кратак разговор са Меримом Машић, професорицом у Другој гимназији Сарајево, која каже како би подаци о броју неписмених у БиХ, када бисмо их имали, вјероватно били забрињавајући: “Аналфабетизам је потпуна неупућеност у вјештину читања и писања, а прецизни и релевантни статистички подаци о томе у нашој земљи данас не постоје. Бојим се да нам се нимало не би свидјели.
Надам се да ћемо након предстојећег пописа становништа имати јаснију слику, неписменост препознати као зло и системски га рјешавати. Претпостављам да у вашем питању писменост нисте дефинирали само као познавање писма, умијеће читања и писања. Познавати граматичку, лексичку, ортоепску (правоговорну), ортографску (правописну) и стилску норму стандардног језика је нешто друго. Можемо потом говорити о медијској писмености, неразвијеној свијести о језику којим комуницирамо или љубави према писаној ријечи. Мислим да опће стање у нашем друштву није нимало обећавајуће, али се не бих усудила казати да су Босанци и Херцеговци „неписмени“ или „полуписмени“. Питање је веома комплексно и захтијева сагледати ширу слику нашег друштва, посебице социолошки контекст друштва”.

Као један од узрока овакве ситуације у земљи, професорица Машић наводи како је “данашње непоштовање према књизи и писаној ријечи уопће само одраз опћег стања у земљи, те да не мисли да се односи само на нашу земљу, већ да је то опћи негативан тренд. У земљи у којој нема економске стабилности и сигурности, простор за културу и писану ријеч је знатно скучен, маргинализиран.”

Интернет (не)писменост

Занимало ме, потом, колико је интернет “заслужан” за све ове неправилности на које наилазимо сваког дана. Већина тих бесмислених реченица и израза налази се управо на интернету, а најпосјећенији бх. портали предњаче у количини глупости којима нас затрпавају. Ту свакако међу шампионе неписмености треба сврстати Кликс и Авазов портал, мада је Аваз и у принтаном издању врло сличан оном мрежном. Ако још ту додамо и њихове форуме, можемо заиста закључити да се ради о полуписменој нацији. Тако су на форумима сасвим устаљени изрази попут “увјек”, “прецједник”, “швецка” и сл. Трагично је што и на порталима није много боље, него се управо чини да за новинаре бирају оне најгоре, односно да им је једини критериј брзина и кликови; ко ће више вијести копирати и поставити, тај је бољи (па се онда деси да ураде копи пејст и не обришу реченицу “За даљње информације стојимо вам на располагању”, која је стајала у првобитном е-маилу који им је достављен). Ипак, још је трагичније да таквих израза има и у уџбеницима, па једно од издања Географије за основну школу управо има овакву грешку поред слике (слика испод).

134

Професорица Машић не мисли како је интернет затупио и наше становништво учинио мање писменим: “Стереотипно је казати да су компјутери уништили нашу писменост, информатичке технологије нам олакшавају живот, само је питање у које сврхе их користимо. Сједећи испред компјутера имамо простор за писање и читање, информирамо се, уређујемо блогове и wеб странице, имамо раскошну и бесплатну библиотеку, водимо дневнике,  усавршавамо се у послу, а омогућава нам представити свој рад и вјештину, чак и зарадити писањем.” На моје питање шта је онда узрок свега, односно ко је крив за овакво стање, проф. Машић каже да смо криви сви. “Живимо јако брзо, немамо времена одгајати нашу дјецу и развити им љубав према књизи, научити их како размишљати, а не сервирати им закључке, у трци смо за новцем и не налазимо простора за њено величанство умјетност, кафана је испред театра, а Фацебоок испред књиге.”

Као доказ интернет неписмености, припремио сам компилацију глупости, са одређеним илустрацијама, и појашњењима испод фотографија.

2

Ослобођење: Лав у одличном стању – није пуно прешао!

3

Радио Сарајево: куп написан као скраћеница

 1

Ослобођење: Убио жену па себе – како лу му је то успјело?

5

Плакат са ликом Едхема Бичакчића, пред посљедње изборе

6

Кликс: понављање израза чак три пута у истој реченици

7

Дневни аваз: жаргон у наднаслову

8

Јутарњи лист: непознавање правила писања рефлекса јат

4

Кликс: наслов о концерту мртвог човјека

910

Ослобођење: страна ријеч у тексту

њтње

Претјерано кориштење опције “replace all”

11

Кликс: мијешање појмова

12

Врхунац: својевремено изашло на сајту info-puls.com

Поред свих напора да се неписменост смањи, у свијету је данас преко 700 милиона неписмених. Разлике у дефиницијама неписмености постоје, па се у неким земљама писменом особом сматра особа која зна или читати или писати, у другим је то особа која зна обоје, док је рецимо у Јапану писмена једино она особа која има завршену основну школу. Дакле, у Босни и Херцеговини би се неписменим сматрало много више људи од онога што нам кажу пуке бројке. По подацима Магазина “Дани” из 2002. године, стопа “несвршених ђака” се креће од 7,7% у градским подручјима, па чак до преко 40% у субурбаним и сеоским срединама. Иако је основна школа обавезна за све, у пракси се тај закон једноставно не примјењује.

А како то изгледа у сусједним земљама, можемо погледати у овом прилогу. И у Србији људи заједно пишу негацију глагола (па чак и у библиотекама?!), или пак не праве разлику између “јел'” и “јер”, а своје грешке правдају тиме што се “правопис стално мијења”.

Тако и код нас често можете чути како се “правопис свако мало мијења”, што уопште није тачно, јер је од 1992. године изашао само један правопис у БиХ, а то је онај Сенахида Халиловића, не рачунајући нека страна издања, али она се односе углавном на наш језик, називан српскохрватским.

189

Кад смо већ код Халиловића, овај аутор је 1996. године написао један симпатични урадак који је назвао “Правилно и неправилно у босанскоме језику”. Ако бисмо се придржавали тих савјета, језик би нам данас вјероватно изгледао као онај из 15. вијека, а по њему сљедеће ријечи и изрази не би били правилни: август, аждаја, банути, баксуз, Балканско полуострво, Бањалука, башта, четворо, дечко, дувати, филџан, грудва, амајлија, кикот, историја, орити се, рђати, изопштити, јагње, јуче, кавез, кафа, кава, кандило, каурма, кијавица, алуминијум, лемити (калајисати), мана, мек, мегдан, мелем, мувати се, минарет, васпитач, васпитање, одмалена, острво, палата, петорица, плата, бљесак, бјекство, општина, Шпањолска, Швајцарска, трулеж, трунути, угрувати се, убједљиво, увече, зачаурити, чаура, као и многи други нормални изрази које користимо у свакодневном говору и писању. 

По Халиловићу, умјесто ових ријечи, требали бисмо користити ријечи као што су кахва, финџан, оток, бахсуз, хорити се, изопћити, опћина, петерица, плаћа, палача, Швицарска, трухлеж, угрухати се, лехемити, кандиљ (иако кандиљ и кандило уопште немају исто значење), увјерљиво (умјесто убједљиво, такође не баш добар примјер за синоним), одмалехна, одгајатељ (васпитач је ваљда превише српски звучало у том тренутку националног освјештења), мухати се, итд. Нема мјеста да се овдје поброје све глупости пронађене у тој књижици, али је дефинитивно чињеница да је Халиловић убацио “х” на сва мјеста гдје је то било теоретски могуће, те да је кроатизирао језик који смо тада изненада (мада би неки рекли поново, судећи по томе да заиста постоје правописи босанског језика од прије неколико стољећа) почели звати босанским.

Због оваквих примјера, људи се онда и могу правдати што не познају језик и његове норме. Ипак, постоји толико правописа насталих прије рата да за такво што ипак нема оправдања. Поред језичке полуписмености, још је више присутна затуцаност, која помијешана са свеопштим национализмом, даје катастрофалне резултате. Два случаја која наводим испод десила су се недавно, један на мом Фејсбук профилу (слика испод), а на други сам случајно наишао на интернету.

16

Осјећај неугодности због нечије необразованости надмашио је све могуће глупости на које сам наилазио посљедњих година. “Свака ти је к'о у Његоша” је већ веома позната жаргонска фраза и врло добро осликава иронију коју је још Николаидис спомињао у свом Мимезису, када је казао како не жели да живи у држави гдје људи мисле да је све што су паметно у животу чули, написао или рекао Његош. Па онда наведе примјер Црногорца који ради склекове ујутро, а прије тога каже “што би Његош рек'о, у здравом тијелу, здрав дух”. Та глупост се ничим не разликује од поимања сваког ко није Мујо, Адо или Хасо као непријатеља и душманина. И онда се једноставно деси да се “плаже Балија” претворе у ријеч “балија”, а како је до тога дошло, нормалном инсану није јасно (слика испод).

17

Како даље?

На побољшању писмености морамо радити сви, мишљења је проф. Мерима Машић. Каже да “средњошколско и основно образовање опет прате неки други проблеми. Едукација и „писменост“ заиста нису оно што су некада представљали, знање се не цијени довољно, улога учитеља и наставника је деградирана, а разлог томе је поремећен систем вриједности у друштву. Не ваља кукати и тражити кривце у другима, пођимо од себе и покушајмо учинити себе активним и корисним судиоником друштва”.

И заиста, професорица Машић је сигурно у праву. Умјесто да се правдамо новим правописима, журбом у писању, и којекаквим другим неубједљивим (или неувјерљивим, по Халиловићу) аргументима, било би боље да прионемо на посао и штагод у животу прочитамо. Биће нам свима боље, и можда ћемо се онда боље и разумјети, јер садашње вријеме се чини као оно у којем се људи (или народи, како их странке воле назвати) уопште више и не разумију. Ментално смо давно побјегли једни од других, а увођењем ријечи попут “натпутњак”, “лехемити” и других, ускоро ћемо и језички бити далеко. Сигурно је некима проблем и ова наша ћирилица, као што је била проблем једном од наших бивших сарадника, који је тражио “превод” текста посланог ћирилицом. А шта би тек било да је текст којим случајем написан латиницом? Можда би га тада велики патриоти и отворили?

Advertisements

Komentariši

Upišite vaše podatke ispod ili kliknite na jednu od ikona da se prijavite:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava / Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava / Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava / Promijeni )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Odjava / Promijeni )

Povezivanje na %s