Jasna Bajraktarević: Krijemo se iza kolektiviteta

Razgovarao: Mirza Softić

Tekst je objavljen na portalu Buka, u novembru 2010. godine

Godinama je radila u fudbalskim i košarkaškim sarajevskim klubovima, s kojima je postizala najbolje rezultate, njeni studenti su zadovoljni dolazili na predavanja, a kako i sama kaže – zbog njene ekavice, nikad niko nije otišao i napustio čas. U današnje vrijeme je teško sresti ovako uspješne ljude, a da iza njih ne stoji korupcija, konformizam, neprofesionalnost, nacionalizam ili neko drugo negativno ime za bilo koju od svih naših stvarnosti. Jasna Bajraktarević je sve suprotno od toga.

1

Foto: mediaonline.ba

Poštovana gospođo Bajraktarević, moje prvo pitanje bi se ticalo predrasuda unutar balkanskog prostora. Zanima me, po Vašem mišljenju, zašto su ljudi zamrzili jedni druge u bivšoj Jugoslaviji, čak i ako nisu ratovali (primjer: Slovenci i Hrvati) i kako je moguće da od bratstva i jedinstva (koje definitivno nije bilo laž, treba samo pogledati mnoge primjere, kao recimo utakmicu u Splitu, kad je umro Tito) za ovako kratko vrijeme napravimo stoljetne, nepopravljive neprijatelje jedni od drugih. Šta se događa u mozgovima kada pristanu na to da mrze?

Ono što ljudima na ovim prostorima još uvek nije jasno je činjenica da je sve što se dogodilo, ustvari produkt jedne socijalno – ekonomske tendencije koja je morala da se desi. Naime, mi smo živeli u jednom socijalističkom sistemu gde je sve bilo sa kolektivnom odgovornošću, lišeno individualnog angažmana i svi smo morali da budemo jednaki. U nekoj istorijskoj osnovi, celi jedan vek je potreban da biste iz jednog društvenog uređenja prešli u drugo. Cilj koji je nama bilo potrebno uraditi je zapravo raspad jedne Evropske Unije u Evropskoj Uniji. Jugoslavija je bila upravo ono što danas Evropska Unija želi da postane, tj. zajednica nekoliko celina koje funkcionišu na jedan izuzetno dobar ekonomski i politički način. Da bi jedna druga zajednica, poput Evropske Unije, opstala, ona je morala da razbije upravo jedan sistem koji je ovde postojao. Mi smo tada, iz jednog društvenog uređenja, morali vrlo brzo da pređemo u kapitalizam, jer su nam osnovne zakonitosti imperijalizma nalagale brzi protok ka promeni. Kako iz tog «mi» preći u «ja», sa vlasništvom i ekonomskom politikom koja je diktirana od velikih sila, a ne od pojedinaca ovde? Najjednostavniji način bio je raslojavanje, odnosno prelazak u svojinu političkih partija koje su počele da dominiraju pre devedesetih godina, a najbrži način da stignemo do promene društvenog uređenja, odnosno do kapitalizma i privatnog vlasništva i svojina, bio je rat. Nama, i dve decenije nakon toga nije jasno da sve što se dogodilo ovde, imalo je ekonomsku i političku osnovu, samo se tražio način. Način koji je najlakši je direktno apelovati na najjaču predrasudu koja postoji na ovim prostorima, a to je nacionalna osnova. Dakle, onog momenta kada pokušate da ugrozite nacionalni interes, i to u momentu kad su svi ondašnji jugoslovenski narodi imali zadovoljene biološke i egzistencijalne motive, zadovoljenu samoaktualizaciju i, po svim psihološkim teorijama, zadovoljen osećaj bivstvovanja i integriteta jednog društva, vi imate nemire kakvi su se dogodili. To je ono što mi sada kažemo «nekada smo živeli bolje». Živeli smo tako da smo mogli da počnemo da razmišljamo šta smo i ko smo. Onda se to pitanje pojavilo i na vrlo jednostavan i pragmatičan način je nađeno plodno tlo da se među ljude sa različitim konfesijama, različitim religijama, ubaci ta predrasuda o ugrožavanju «onog drugog». Pedeset godina je postojao sistem prema kojem smo mi cenili čoveka, a ne onog čime smo mogli da ga predstavimo, te se dogodilo to što se dogodilo. Instruiran je rat, inscenirana politička opcija, medijski do savršenstva dovedene nacionalne predrasude, a dalje nam je tok događaja poznat. Počeli smo da osećamo ugroženost od nekoga ko je različit od nas. Tada počinje sistem destrukcije koji i danas traje, a to je da je odsustvo logike dalo prohodnost nelogičnim postupcima koji su se utemeljili na ovim prostorima. Te nelogičnosti i sada imamo, i u političkom, i u ekonomskom, i u obrazovnom, te organizacionom sistemu. Tu predrasudu mi i danas vidimo na svakim izborima, svake četvrte godine. Mi i dalje podležemo osećaju da će nam sa «našima» uvek biti bolje, jer je važno da su oni podobni, a ne sposobni. Ubedili su nas da je razlika u govoru, dikciji, nacionalnoj i religijskoj konfesiji, ustvari uzrok svih problema. Meni je žao što naš socijetet i društvo nisu u stanju da razumeju instruiranu ekonomsku osnovu koja je išla u pravcu makroglobalizacije politike i ekonomije koja je odgovarala strancima.

Mislite li da smo mi samo plejeri u ovoj igri?2

Nismo mi međunarodnoj zajednici interesantni u pogledu našeg političkog dejstva ili naciona, nego u ekonomskom smislu, gde smo samo platforma za izvršavanje političkih planova koji uvek idu na period od pedeset godina. U ovom minornom vremenskom periodu, na takođe minornom geografskom području, mi smo u svojim glavama sebi dali mnogo veći značaj, a s druge strane smo dozvolili sebi da nam maska nacionalne mržnje bude temelj politike i ekonomije. Zato i danas kad razgovarate sa običnim svetom, kojem više nije bitno ni ko su, ni šta su, jer ne mogu zadovoljiti osnovne egzistencijalne potrebe, još uvek se one podgrevaju onog momenta kad mi shvatimo da smo isti, da imamo isti mentalitet, da hiljadu godina živimo na istom prostoru, da nam je genetska struktura razmišljanja identična. Baš tada, kada shvatimo da nam pojedinačan čovek apsolutno ne smeta, tada se pojave makroglobalni zadaci koji i dalje treba da nas ostave na poljima različitosti. U pitanju su deoničarska društva, a ne države, sa tendencijom daljeg umanjivanja, upravo zato što na toj osnovi, ta elita, sa veoma malim procentom, vlada svima ostalima. A najbolji način za pravljenje nacionalnih predrasuda je oduzimanje čoveku svega, prava na ljudske slobode, prava na egzistenciju i finansijsku osnovu, i on tada prestaje da razmišlja, odnosno misli na zaradu, na kredit, na način kako će sačuvati porodicu. Kad imate tu osnovu, onda je vrlo lako u bilo kojem mediju videti da nas negde tamo neko iz drugog naciona maltretira, spremni smo da agresiju, koju svakako nosimo u sebi, uputimo u određenom pravcu. Ovo je socijalno – psihološki proces koji ima svoj početak i kraj. Međutim, da biste ga razumeli, ne morate da otvorite širinu i kosmopolitizam, već je dovoljno otvoriti um, logiku i intelekt, te da zaista počnete da posmatrate stvari, ne egoistično, ne hiperbolično, već sa aspekta razloga te čuvene «međunarodne zajednice», mada pod tim podrazumevamo sve i svašta, i globalnih svetskih tokova, te da shvatimo da smo mi samo jedan deo koji je ispunio zadatke koje je međunarodna zajednica tražila, a mi bili kolateralna šteta, koja se završila stotinama hiljada mrtvih i milionima raseljenih. Mi i nakon toga ne želimo prihvatiti da smo bili samo jedna karika do donošenja drugih, neokapitalističkih, neoimperijalističkih i svih drugih istorijskih osnova koje su nam potrebne. Nacionalna predrasuda je ovde maska, osim ljudi koji su doživeli lične gubitke, njih moram da isključim. Kada bude zdravog razuma, a zdravog razuma nema, počeće da te pitaju, kad se predstaviš, šta si uradio u životu, a ne da li se krstiš ili klanjaš.

Sljedeće pitanje se tiče predrasuda prema drugačijim unutar samog našeg jezgra, konkretno u BiH. Vrlo ćemo često čuti kako ne volimo homoseksualce, Kineze, crnce, hipike, ove ili one, ali pogotovo ne volimo one koji ukazuju na greške unutar društva gdje žive, pa ti ljudi bivaju proglašeni nacionalnim izdajnicima. Koji je put da se ovo prevaziđe i da li ovaj prostor vidite ikad oslobođen od predrasuda prema drugačijim sortama ljudi? S obzirom da imamo prave fašističke planove i programe u osnovnim i srednjim školama, jesmo li vječno osuđeni na to da pripadamo torovima? Je li kriva geografija i naše kotline, migracije kojih nema ili smo jednostavno zadrti?

Počev od toga da sama reč «Balkan» potiče od dve turske reči koje znače «krv» i «med», mi imamo jedan heretički pristup životu u kojem će se povremeno smenjivati periodi krvi i meda. Međutim, ovde se radi o nečem drugom. Osnovni odnos koji je nama sada stavljen na zadatak je jedan ispit, i to je tako sa svim narodima na ovim prostorima, gde pitanje glasi ovako: može li ovde manjina da misli drugačije, a da pritom ne dobije metak ili toljagu u glavu? Mi još uvek prema manjinama, u bilo kom konceptu, imamo taj odnos, da mora da bude na bilo koji način izopštena iz društva. Međunarodne faktore, odnosno ljude koji dolaze iz sredina gde su navikli da imaju slobodu izbora zanima jedna stvar: ako čovek koji želi da uloži u ovu zemlju, a različit je od opšte prihvaćenih stavova, dođe ovde, da li će iz nje izaći? Vidimo ovo što se događa u susednim državama, tzv. parade ponosa i sl., ljudi jednostavno imaju otpor prema tome, misleći da, prihvatajući to, sami sebe deklarišu ili kao pobornika, ili kao nekog ko to prihvata. Ne radi se o tome. Radi se samo o ljudskoj slobodi da neko bude različit i da zato ne bude kažnjen. Jer ovde su postavljene dve stvari. Jedno je socijalna distanca koju mi gradimo prema ljudima zbog njihove seksualne orijentacije ili naciona kojem pripadaju, a drugo je distanca koju gradimo prema ljudima koji su spremni da u svakoj situaciji i instituciji, od mesne zajednice, države ili firme, kažu «ovo nije u redu». Mi te dve stvari moramo da odvojimo. Što se prvih tiče, treba nam kultura, edukacija, širina. Treba nam Schengen viza da proputujemo svet i da shvatimo da gde god da odete, vi ste prihvaćeni sa svojim načinom ponašanja, a ne sa religioznom i nacionalnom pripadnošću. I svojim studentima uvek kažem jednu stvar: ne odgajajte sebe da pripadate nekoj mikrozajednici, nego da vam je čitava planeta sedište kojem pripadate, a ne samo uskom krugu, jer vas dovoljno mi vaspitavamo da budete deo uskog kruga. Dakle, otpor prema nečem drugačijem je naša nesloboda, naša nekultura, naša neetičnost. Mi nismo još u stanju da turistički razvijemo naš prostor, a da ne krenemo da kritikujemo svakog ko dolazi. A drugi deo vašeg pitanja odnosi se na onu malu skupinu ljudi kojima je stalo do poštenja, karaktera i moralnosti, koji imaju ličnu odgovornost za ono što rade. Napraviću digresiju, predajem psihologiju ličnosti i kada govorimo o definiciji karaktera, retko koristim uopštene definicije, nego zapravo definišem karakter postavljajući pitanje i sprovodeći anonimnu anketu «Šta biste uradili kada biste znali da nikada nećete biti otkriveni?» Kada to odgovorite, definišete karakter, i svoj, i karakter društva kojem pripadate. Neko bi dao prilog u humanitarne svrhe, ali neko bi opljačkao banku, neko bi ubio nekoga, neko bi bio sa nekim s kim ne bi smeo. Zbog tih stvari, na manifestnom nivou, mi uvek imamo ljude koji će legalno i transparentno, poštujući pravnu legislativu, raditi određene stvari koje su moralno neprihvatljive, ali uvek postoji manjina koja zna istinu i koja želi istinu da prikaže svetu. Ta manjina će biti ugrožena. I ako mene pitate, sankcije će vrlo lako nas vaspitati u ovom pravcu. Kao što smo za ulazak u EU morali preko dvesto zakona da izmenimo, tako ćemo vrlo brzo da se priviknemo i na kulturu. Nismo mi ni toliko glupi, ni primitivni, da kad dođemo u neki evropski grad, bacimo papir. Nećemo ga baciti, jer je kazna 500 evra. Kada mi uvedemo takvu kaznu, svi ćemo postati veoma kulturni. Dakle, taj odnos prema čoveku koji je negde drugačiji ćemo vrlo lako rešiti. Intimno, mislim da sve ovo što nam se radi, prihvatanje različitosti, pogotovo oko ljudi različite seksualne orijentacije, mi moramo da shvatimo kao jednu zakonitost koja nam se dešava, jer ostaje pitanje šta će se desiti ljudima koji su različiti i koji žele da ulože milijarde u ovu zemlju, a onda shvate da je ovde zona sumraka? Da li ćemo razmišljati o 50.000 ljudi koji će pomoću njih dobiti posao, ili ćemo hteti da dokažemo naš mačizam, naš balkanizam i naš patrijarhalni mentalitet? Dozvolićete mi da kao tarapeut kažem jednu stvar: ljudi koji se najviše bore protiv različite sekusalne orijentacije, ustvari je se plaše u samom sebi. To je osnovni psihološki koncept, što ljudi više pričaju protiv nečeg, postaje vrlo upitno zašto to rade i da li to sami u sebi nose. Ali to je već neka druga priča. 

A ovi koji kritikuju?

To što ste spomenuli, taj drugi deo, je deo mobinga koji se provodi u institucijama. Naš patrijarhalni odnos prema životu nas je naučio, «ćuti i trpi, jer može da bude gore», i mi se tako ponašamo prema politici, prema ekonomiji, prema instituciji, prema menadžmentima kojima pripadamo, a pogotovo prema ljudima koji tu našu inferiornost iskoriste. Uklapamo se u kolektiv i ne smemo da prihvatimo individualnu odgovornost za promenu i zato nam cvetaju anonimni blogovi, anonimne poruke na internetu, forumi itd., anonimno smo spremni da u jednom rušilačkom pohodu razorimo grad i da napravimo milion evra štete jer iza tog ne stojimo imenom i prezimenom, jer nismo spremni da izađemo sa tom istinom. Još uvek se krijemo iza kolektiviteta, još uvek individualac kod nas nije nagrađen za svoju intelektualnu promenu, ali on, kad postane deo kolektiviteta, najčešće destruktivnog, zadovolji svu svoju katarzičnu želju za destrukcijom. Tu je taj sukob kultura, interesa i istorije, gde iz kolektiviteta u kojem smo živeli 50 – 60 godina, ulazimo u jedan neokapitalistički prostor, u kojem moramo da znamo da naše ime i prezime nosi težinu onoga kako se ponašamo i šta smo postigli, a ne kakva nam je pozadina, nacionalna ili bilo koja druga. Ta diskrepancija između kolektiviteta i individualiteta, našem čoveku ostavlja prostor za zbunjenost. Mi nismo naučili mlade generacije ni kako se navija na utakmicama, a kamoli šta znači biti pobornik neke ideje, ali smo im dopustili da sami pronađu izbor u destrukciji. Po zakonu entropije, puno je više energije potrebno da se sistem uredi, nego da ga srušimo. Tako je i u našoj sobi, treba vam pet minuta da napravite rusvaj, ali sati i sati da sve poredate kako treba. Mi smo još uvek spremni da mlađe generacije prepustimo i kažemo da su loše, a ja tvrdim da nisu, nego da su sjajne, s obzirom na primere koje smo im ostavili. Moramo da naučimo ljude sledeće: ja sam došao na ovaj svet sa zadatkom, vredim, od šest i po milijardi ljudi, ja sam jedini, treba da otkrijem svoju misiju, svoju vrednost i svoje samopouzdanje. Mi smo svi u prosveti zaboravili osnovni koncept, a to je ne da decu naučimo nastavnoj jedinici, nego da im ugradimo samopouzdanje, da sa svojim imenom mogu reći, «ja vredim i ja umem da menjam svet». To ne možemo očekivati od roditelja, nego mi to moramo da radimo, institucionalno, da kažemo svakom pojedincu, «rođen si, poštuj život, ceni ga, i uradi nešto za ovaj svet», jer svako ko kaže «ja mogu, ja hoću, ja vredim», zaista može napraviti veliku svetsku promenu.

Na ovo pitanje ne morate odgovoriti ličnim primjerom, ali se meni činilo interesantnim. Sjećam se kad sam slušao hajku protiv Vas u biblioteci FPN-a, zbog Vašeg ekavskog, a tu hajku je vodila gospođa koja tamo radi. Koliko smo spremni u Sarajevu, kao glavnom gradu, utjecati na to da ljudi jedni druge posmatraju kroz prizmu djela, a ne nacije kojoj pripadaju?4

Ja sam neko ko je ovde došao prije deset godina i meni su moji roditelji odmah rekli, «Jasna, ti si prosvetni radnik i znaš li da ćeš morati da pređeš na ijekavicu?», na šta sam rekla da znam, a onda sam zaključila da je to veoma teško, pa je bilo vrlo nezgodnih situacija gde sam ja govorila «mijeso», «trijeba» i ostalo, a onda mi je kolega prišao i rekao, «hajde vrati se na ekavicu, jer deluješ nepismeno». Nakon toga sam se uvek šalila na svojim predavanjima da ću postati Sarajka kada u svom slengu naučim da govorim «ćetiri, «śest», «đem» i «ćarśija». Ja sam se potrudila da to uradim, ali je moja ekavica i dalje ostala primarna, ne zato što ja to nisam htela, nego zato što je to jako teško. Svaki put kad sam počinjala predavanja sa studentima, a i sa ostalim, ja sam ljudima rekla jednu stvar: jasno mi je da ekavica u ovom društvu asocira na jedno veliko zlo koje se desilo, i to je nešto što ja prihvatam kao tako. Sasvim je normalno da ljudi kojima su porodice patile i koji su pretrpili sve te nedaće, kada čuju moju ekavicu, osećaju se jako loše. Međutim, ja sam ih zamolila samo jedno, da mi daju šansu pola sata, te da probaju da razdvoje ono što govorim od onoga kako govorim. Ako vas i dalje bude jako iritiralo, slobodno izađite, ja nijednom studentu neću nikad napraviti problem. Naravno, dogodilo se ono što je meni i danas drago – nikada niko nije otišao. Godine su trebale da prođu da me ljudi počnu gledati sa onim što ja jesam kao čovek, a ne s onim kako govorim. Međutim, ima puno ljudi koji nisu u stanju, iz emotivnih razloga, da naprave tu distancu, i to je sasvim razumljivo zbog gubitka koji su osetili, jer sam ja još uvek predstavnik ekavice. A ima i onaj deo ljudi koji je nezadovoljan i frustriran svojim odnosom u životu, i kojima sam ja na bilo koji poslovni način negde stala na put, i koji su zapravo kroz pokušaj da mi dezavuišu upravo to što govorim ekavicu, tražili istomišljenike. Naravno, mi smo interesno bili na različitim stranama, pa su oni ekavicu stavili u prvi plan i da me predstave kroz nešto drugo, a ne kroz ono što sam ja svojim imenom i prezimenom uradila. Ja nikada nisam napravila nijedan problem, nego sam ljudima koji su imali problem sa mojom ekavicom, odgovarala ponovo anegdotom, «šta ćete, niko nije savršen», i ja sam puno više ljudi razoružala time. Ipak, i dalje se smejem tome, jer nisam odrastala u društvu i porodici u kojima se čovek ocenjuje po načinu kako govori ili zbog neke druge različitosti. Odrasla sam u Vojvodini u kojoj živi 26 nacija, naučila sam na različitost, na širinu i kosmopolitizam, ali mi takođe takve stvari nisu padale na pamet, jer kad neko ima problem sa tim, to je prvo što mu pada na um, a kod mene tako nikad nije bilo. Ali je činjenica još jedna, da u Sarajevu nikad nisam imala takvu vrstu problema. Pojedinačno prihvatam, ali uvek se ispostavi da iza toga stoji određeni interes, koji nema veze s mojim nacionom. Poštujem i kada mi neko kaže da bih trebala da pređem na ijekavicu, ali kad sam pitala svoju majku, koja je predavala jezik i književnost, ima li pravila, ona je počela da mi ih diktira, a ja sam onda samo odustala, jer je to bilo prosto nemoguće za mene.

Mislite li da je akademska zajednica ustvari jedan od predvodnika ove nacionalističke politike koja se usađuje i u mlade ljude? Meni se nekako čini da akademici ustvari govore i rade najotrovnija djela od svih, s izuzetkom manjeg dijela normalnih, koji često ipak šute, barem je kod nas na fakultetu tako bilo, a vidim da nije mnogo bolje ni drugdje.

Pitanje o akademskoj zajednici koje ste mi postavili je sjajno, jer se konformizam izuzetno uvukao u intelektualce i postao je njihov osnovni sistem funkcionisanja. Konformistički se prihvata mišljenje većine, a to mišljenje ide u pravcu da akademsku zajednicu diktira politika, odnosno ljudi koji prihvataju politička kretanja, a ne intelektualizam. U tom smeru su ljudi koji bi imali nešto da kažu, ili da pokrenu ovo društvo, ostali na marginama, zato što ima puno primera u kojima su se intelektualci pobunili protiv nečega, borili za istinu i u konačnici, ostali bez posla. Dakle, lično sam doživela nekoliko puta za ovih deset godina takve situacije.

Kao npr. Svetlana Cenić?

Između ostalog. Ja sam takođe dobila u jednom momentu na četiri fakulteta otkaz, zato što sam se borila tada protiv korupcije na fakultetu, jer sam prozivala ljude i želela da nešto promenim i da vratim poštenje i dostojanstvo našoj profesiji. To je zaista strašno kada se borite celi život za akademsku zajednicu, a oko sebe imate ljude koji to tako jeftino prodaju. I onda, boreći se za to ste postali manjina, doživeli upravo sve ono o čemu sam malopre govorila, da su ljudi koji su bili spremni na istinu, zapravo se povukli i ućutali. Ćutanje je meni bio jedan deo sazrevanja i kada sam nakon toga u oči pogledala sve intelektualce koji su mislili kao ja, ali nisu smeli da se izbore, tada sam shvatila da je konformizam deo koji ljude štiti, a da ustvari morate da rušite sistem. Sistem se ne ruši preko noći, nego se ruši razvojem svesti, edukacijom mladih ljudi koji će stati iza ovakvih ideja, koji će biti svesni da postoje ljudi koji su spremni da izgube sve u životu zbog istine, ali ne kada ste pojedinac. I to je zaključak svega: još uvek će manjina biti neko ko će završiti sa metkom u glavi ili toljagom, još uvek će manjina, bilo da su intelektualci, ćutati, jer je konformizam ono što se traži. Dobićeš sve, ako ćeš ćutati, ili dozvolite mi žargonski izraz «ne talasaj», koji je prisutan na ovim područjima, jer ćemo ti uzeti i to što imaš. 

Dakle, po Vašem mišljenju, reformu društva možemo očekivati za nekoliko decenija?

U konstelaciji snaga gde se mi preslušavamo za broj časova, a ne broj objavljenih radova, jer uvođenjem Bolonje smo mi postali plejeri, dobili smo situaciju u kojoj je intelektualac izgubio svoju funkciju. Ti ljudi su trebali da budu nosioci reforme društva, ali zapamtite: nema reforme društva, jer je mi sami ne iniciramo. Od vrtića do akademske diplome, mi gajimo i vaspitavamo konformiste, a kada dobiju diplomu, od njih samo deklarativno tražimo da budu reformisti. Dvadeset godina, naš učenik i naš student je dobar, samo ako ćuti, ne postavlja pitanja i ne pobuni se, a naravno podrazumevam i to: ne kritikuje. Mi još uvek nemamo razvijen sistem evaluacije, gde će student reći «ja ovog profesora ne želim», gde će dekan ili rektor pozvati nekog profesora i reći «ovaj nije zadovoljio kriterijume studenata». Imamo opciju gde su studenti kažnjeni zbog javnog istupanja, ali i to je lekcija koja se uči. To je klasično uslovljavanje: ako ćeš biti podoban, proći ćeš. I meni je jako žao, jer su studenti tokom istorije uvek bili nosioci revulucionarnog i refomističkog procesa, osim ovde na ovim našim prostorima, jer vlada jedno pravilo: pusti me da dođem do diplome, pa ću menjati svet. Tada je, gospodo, kasno, jer tada ulazite u novi sistem mobbinga gde morate da poštujete instituciju u kojoj se nalazite, nemate više slobodu izražavanja, ulazite u porodice i morate da se borite za golu egzistenciju. I onda se vraćam na početak, kad god čoveku oduzmete pravo na egzistenciju, vi ste ga zarobili, jer on nije sposoban da razmišlja, on je ucenjen i zavisi od vrha institucije, a vrh institucije pripada uskoj eliti koja diktira i ekonomiju, i politiku, i pravila ponašanja, i traži konformizam.

Šta je rješenje?

Kada počnemo od vrtića da gajimo slobodnu decu, decu koja će sa devet godina početi da kritikuju ono što im se ne dopada, s pravom i argumentovano, te biti poštovana radi toga, mi ćemo imati promenu društvenog sistema. Do tada, i mi kao intelektualci, snosimo najveću društvenu odgovornost, i bojim se da ćemo jednog dana morati da pogledamo istini u oči i zaključimo da je rat davno završen, da nema više opravdanja za ratove koji su bili i prošli, da je to prošlost, da sadašnjost ne razumemo, budućnosti se plašimo, i da nismo odgovorili osnovnom zadatku, a to je graditi sigurnog čoveka u sebe, samopouzdanog, koji će menjati svet.

Hvala Vam na odvojenom vremenu.

Hvala i Vama, bilo mi je zadovoljstvo.

Advertisements

One thought on “Jasna Bajraktarević: Krijemo se iza kolektiviteta

  1. Nije mi jasno zasto potencira da su ljudi koje govore ekavicu napravili zlo i povredili druge. Da li zna koliko je ljudi koji koji su govorili ekavicu nevino stradalo? Mislim da se podsvesno dodvorava sredini koja joj daje hleb ili ne znam kako da to objasnim. Lose se osecam kad znam da su mnogi Srbi pravoslavaci stradali i kad cujem nju da se izvinjava poput Borisa Tadica i drugih srpskih politicara. Nesto tu kod nje nije jasno i mozda bi dobar psiholog mogao da protumaci o cemu se radi.

Komentariši

Upišite vaše podatke ispod ili kliknite na jednu od ikona da se prijavite:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava / Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava / Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava / Promijeni )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Odjava / Promijeni )

Povezivanje na %s