Te subote, 19. januara, u Amsterdam je stigla grupa S.A.R.S.. Slušao sam ih uživo nekoliko puta, i svaki put su me oduševili. Posljednji put je to bilo prije godinu i po u Portorožu, a otad je S.A.R.S. izbacio nekoliko singlova, najavivši da više neće snimati albume. Momci i jedna djevojka, koji prosto plijene svojom energijom, te su večeri amsterdamskoj publici prenijeli svoju pozitivnu energiju i odsvirali jedan sjajan koncert. Nekoliko dana prije toga poslao sam im poruku na Instagramu, ne očekujući previše, ali uljudno pitajući za intervju, i na moju sreću, odmah je stigla rečenica “nije problem”. Žarko Kovačević, lider grupe SARS, dočekao me prije tonske probe u hladnim prostorijama amsterdamskog kluba Zonnehuis, gdje se održao koncert u prilično ispunjenoj dvorani. Proćaskali smo nekih pola sata, a dojam koji sam dobio je da se radi o jednom zahvalnom sagovorniku, iz kojeg ne moraš riječi izvlačiti kliještima.

Predstavio sam se i zahvalio što su došli u Amsterdam, te rekao da ne očekuju neku ogromnu posjetu na mom sajtu, s obzirom da se ipak više radi o blogu, te obećao i poneko političko pitanje, na šta mi je Žarko rekao “pa ne možeš pobeći od toga”. Pričali smo o muzici, životu na Balkanu i van njega, ali i autorskim pravima, te načeli mnoge druge bitne teme.

Evo za početak jedno klasično pitanje. Može li se živjeti od muzike koja nije folk i kako?

Može… ali to pre svega zavisi kojom muzikom se baviš i na kom podneblju. Ako se baviš folk muzikom, onda na našim prostorima možeš bez problema da živiš. A ako se baviš muzikom koja nije folk, onda tu priča nije baš toliko sjajna… Okej, mi smo imali veliku sreću da smo od objavljivanja Buđavog lepca, doživeli naglu popularnost, i da su ljudi to prepoznali kao nešto što zavređuje pažnju. Nismo nastupali samo u “krugu dvojke” (strogi centar Beograda, op. a.) ili samo po Srbiji , nego smo odmah dobili priliku da nastupamo i u Sarajevu, Mostaru, Skoplju, Ljubljani, Zagrebu, itd. Imali smo pred sobom veću teritoriju na kojoj smo mogli da nastupamo i svuda gde smo otišli, imali smo od starta dosta publike što je bilo neobično za tako mlad i nedovoljno afirmisani bend. Za bendove koji tek počinju to je druga priča i tu ima dosta cimanja. Nije ni nama bilo lako na početku, naravno, gomilu koncerata smo svirali za džabe, ali smo imali neku viziju kuda bend treba da ide. Hteli smo što više da nastupamo, da bi što više ljudi čulo za nas, i da bi zavoleli naše pesme i ovo što radimo. Imali smo tu sreću da su nam se sve kockice složile, i to je to. Na kraju se sve svodi na to da vrediš onoliko koliko karata možeš da prodaš.

Primijetio sam da često navodite sreću kao jedan od razloga uspjeha.

Da, da! Ne možeš bez sreće. Možeš ti da pevaš kao Pavaroti, i da pišeš tekstove kao najbolji tekstopisac, ali ponekad mora da ti se poklopi više faktora da bi doživeo taj uspeh.

Može li se više zaraditi tradicionalnim načinima, ili ipak misliš da su autorska prava prevaziđen model?

Autorska prava su uvek problem, i rak – rana u Srbiji, pa i u celom balkanskom regionu. Srećom, na internetu se takođe može zaraditi, i veoma je lako monetizovati pesme. Super je što je to tako. Ipak, kolektivne organizacije za ostvarivanje autorskih prava su i dalje visoko korumpirane. To su ustvari zatvorene kaste, gde određeni lobiji nezasluženo dobijaju najveće parče kolača. Ali svakome na obraz…

Generalno, šta mislite o konceptu autorskih prava?

To kod nas nije uređeno na najbolji način. Ti kao autor muzike ne možeš na svoju ruku da daš bilo kom korisniku da koristi muziku bez naknade jer tebe kolektivna organizacija uskraćuje za to da se ti direktno dogovoriš kao autor, nego oni moraju da posreduju i da uzmu svoj deo. To je skroz retardirana ideja, ali trenutno ne postoji nijedna alternativa, da ja znam, koja je bolja od kolektivnih organizacija, kakve god da su. Čim se pojavi neka bolja opcija, siguran sam da će je većina autora prigrliti oberučke.

Radiohead je svojevremeno postavio album na internet i poručio fanovima da plate onoliko koliko misle da vrijedi. Da su ga prodavali na tradicionalan način, dobili bi samo šestinu onoga koliko album košta, i to prije nego plate porez. Zaradili su milione. Da li bi to uspjelo nekoj grupi iz našeg okruženja, i da li biste se vi usudili na takav potez?

Ma jok. Mi i dan – danas na sajtu imamo besplatno preuzimanje albuma, za sve ljude koji ne mogu ili neće da kupe, bilo na aj-tjunsu ili gde god drugo. Da bismo bili korektni prema izdavačkoj kući, nećemo da im uskačemo u novčanik, pa da javno pričamo kako je na sajtu besplatno. Ipak, moguće je da se iskopa besplatno izdanje, i mislim da je to najbolja opcija. Mi smo shvatili da su koncerti i drugi nastupi zapravo glavni prihod benda, i da je sva ta zarada od prodaje diskova ustvari mizerna u odnosu na koncerte. I kad smo počinjali, a i danas, vrlo je mali procenat zarade od prodaje izdanja u ukupnim prihodima benda.

Znam da ste 150 do 200 dana godišnje u kombiju, i da svirate širom svijeta. Koja je razlika između koncerata na našem govornom području i van njega? Koliko imate stranaca na koncertima?

Smanjili smo broj koncerata, na našu sreću, pa nismo više toliko na točkovima. A što se tiče stranaca na našim koncertima, nekada mi je glupo kada dođemo u neki grad poput recimo juče Ajndhovena, ili evo večeras Amsterdama, gde znamo da ih sigurno ima u publici, a ja slabo komuniciram na engleskom i ne posvetim im dovoljno pažnje. Obično se izvinim na samom početku koncerta i poručim da neću mnogo pričati, te da samo uživaju u muzici. Na kraju se to i desi. Dva prava Holanđanina su juče došli u bek – stejdž i rekli su “ne razumemo pesme, ne znamo o čemu se radi, prevedemo na Guglu, ali sviđa nam se ta i ta pesma”. Muzika je sama po sebi sjajno sredstvo komunikacije i to je upravo najbolji dokaz.

A da li ste dosad u karijeri imali neki fijasko, da ste došli svirati i da je bilo petnaestak ljudi?

Uf, kako da ne.

Koji vam je bio najgori momenat u karijeri?

Bilo je tih momenata, kad smo počinjali, i to u Srbiji. Mislim da je to bila Kikinda, ili možda Zrenjanin, pre će biti Zrenjanin. Došli smo na koncert i bilo je više ljudi na bini nego u publici. Moraš da prođeš kroz te momente.

Kako ste se osjećali tada?

U tom momentu smo bili u fazonu “okej, nema toliko ljudi, ponašaćemo se kao da je javna proba, i to je to”. Došli su nam prijatelji i napravićemo dobru atmosferu. Bilo da je kao tada u Zrenjaninu petoro ljudi u publici ili ne, ponašamo se uvek kao da ih ima sto hiljada, i potrudimo se da svi uživamo i nakon koncerta odemo kući puni pozitivne energije.

Znamo da ste društveno angažovan bend, da obrađujete teme nasilja nad ženama, odlaska s Balkana i sl. Odakle crpite inspiraciju za teme, i imate li u planu obrađivati neke druge društvene fenomene?

Iz stvari i događaja koje nas okružuju. Najteže je naći dobru temu koja još nije opevana ili naći nešto što jeste, ali obraditi tako da bude drugačije i svojstveno nama.

Moja omiljena vaša pjesma je “Istok zapad”. Poruka te pjesme je da istok i zapad nisu baš tako bajni kao što se čini. Dosta putujete i viđate ljude koji žive vani. Je li baš sve bolje vani nego kod nas?

Što više putuješ, to više gubiš te predrasude koje „učaureni“ ljudi imaju. Oni često misle da je svugde bolje i da teku med i mleko. Naravno da u jednom momentu shvatiš da nigde nije savršeno, ali iskreno podržavam svakoga ko je u fazonu da ode i da negde potraži bolji život. Imam dosta prijatelja koji su otišli u Kinu, Norvešku, Ameriku, pa gde god, tražeći neki bolji život. To totalno podržavam, zato što ako si vredan i imaš neko znanje koje možeš da iskoristiš, a ne možeš to da uradiš u zemlji gde si rođen, beži onda tamo gde će te ljudi ceniti i vrednovati za to što radiš. Naravno da za neradnike i džabalebaroše nigde nema mesta, osim možda u nekim državama koje imaju sjajnu socijalnu politiku, pa da nešto na mufte ušićare.

A znaš kakav je to život, vjeruj mi da je to na granici preživljavanja, bolje ti je kod roditelja sa 40 godina.

Ljudi imaju običaj da pričaju ljudima koji su otišli “vama je sve super”, zato što ne vide te nečije probleme kako je ljudima kad odu negde, kad ne znaju jezik, kad treba da se naviknu, uklope u sredinu…

A super mi je poruka te pjesme, da nije sve tako lijepo kao što se misli, čim pređeš granicu.

Imamo mi još takvih pesama. I pesma “Proleće” govori o ljudima koji su otišli preko, tražeći neki bolji život, o našim drugarima i familiji… Neke ljude više, a neke manje stvari veže za rodni grad, za porodicu i prijatelje, ali svejedno cenim i poštujem ljude koji su otišli u nepoznato, da se bore za neki bolji život.

Moja druga vaša omiljena pjesma je “Bojana”. Ne svirate je na koncertima. Kako je nastala ta pjesma? Jeste li redovni na Adi Bojani?

Ja nisam odavno bio. Prestao sam da letujem na mestima gde me ljudi prepoznaju, pa čak i na Adi Bojani, a i retko kad imamo vremena za letovanje, uglavnom zbog koncerata. Ipak, tamo je opuštena ekipa, moj burazer je tamo redovan, čak je i pazario neku sojenicu, pa je dole često, to mu je terapija. Poslednji put smo tamo bili kad smo snimali spot, a čak smo i napravili jednu svirku u Domu kulture (otvoreni kafić na plaži, odmah pored ušća Bojane, op. a.), naravno potpuno neplanirano. Imali smo koncert u Podgorici, spustili se do Ade Bojane, krenuli džemovati, i na kraju spontano nastao koncert, i bila je ludnica. A pesma je nastala tako što je brat, naletio na “Who See”, tada su pričali o tome da naprave neku pesmu za Bojanu. Veoma brzo su to rešili i tako je nastala pesma. Nažalost, ne sviramo je više na koncertima jer dve trećine pesme je rap deo. Glupo je da trećinu odsviraš. Pre smo izvodili samo taj deo gde ja pevam strofu, i eventualno bih se ja sprdao tako što bih izrepovao koji vers od Dede ili Maria, i onda bih nastavio s predstavljanjem benda, ali je poslednjih godina više nema na repertoaru.

Bio sam u Portorožu jula 2017. na vašem koncertu u nekakvom klubu, i čim ste završili koncert, krenula je Ceca. Otkud vi u takvom klubu?

Joj ima tako nekih momenata. To je trebalo da bude na plaži, pa je prebačeno unutra zbog lošeg vremena. Na kraju nije bilo loše vreme, ali se koncert ipak odžao u tom klubu pored plaže.

Kad već spominjemo folk muzičare, jeste li prijatelji s nekim od njih, ili barem u dobrim odnosima?

Pa nemamo neke posebne odnose ni sa kim iz tog folk sveta, ali imali smo priliku recimo da se sretnemo s Miroslavom Ilićem, nastupali smo na nekakvim danima piva sa njim, pa smo se uslikali i popričali.

Kaže mi jedan Beograđanin da se u Srbiji sprema revolucija. Ima li išta od toga?

Ma nije to revolucija. To su mirni protesti, nisu revolucija. Revolucija je ono kad se dignu kuka i motika, tad nastaju neke promene, ovako vlast ne haje za te mirne proteste. Obično se izgubi ta inicijalna energija i taj polet, onda se to sve razredi. Znaju ovi iz vlasti kuda to sve vodi, tako da dok se ne digne kuka i motika, teško, ali kad se digne, e onda je prpa. Eh sad, ljudi koji protestvuju insistiraju na tome da to budu mirni protesti, a ono što mi se dopada je to da ljudi još ne gube energiju. Svake subote organizuju proteste, i ima ih baš mnogo, tako da je vlast baš u frci. Organizuju onda te neke kontra mitinge za Putina, i onda organizuju ljude iz cele Srbije autobusima, pod pretnjom otkaza i obećavajući im pet litara mleka. Ipak, ja se nadam da će se nešto promeniti pošto je ovo katastrofa. Ne bih da me neko shvati pogrešno, nismo mi fanovi ovih prethodnih koji su bili na vlasti. Ista su to đubrad, samo što su ovi mnogo bahatiji. Oni pre su fini i uglađeni, kradu ali znaju lepo da lažu, a ovi sad su samo bahati i prosti.

Koliko će trajati grupa SARS? Imate li neki dugoročni plan?

Nema dugoročnog plana. Volje ima, sve dok nas ljudi zovu i traže nas, mi ćemo se rado odazivati. SARS traje već od 2006., ušli smo u trinaestu godinu, i evo i dalje trajemo. Kad se vratimo iz Holandije, počinjemo da radimo nove pesme, tako da ne stajemo sa tom pričom. Volje definitivno ima. A pitanje je da li ima volje među ljudima da nas i dalje slušaju, jer bez toga nema ni nas.

Mislim da definitivno ima. Hvala vam za razgovor i svako dobro vam želim. Vidimo se večeras.

Vidimo se!